Растко Б. Петковић

 

Лира(е) Духа Светога

 

Богословље је симфонија коју компоноваше свети Божји људи надахнути Светим Духоm. Овом реченицом је приближно остварен покушај да се одгонетне дефиниција Теологије, иако, строго узевши, њене границе до сада нико није убележио. Одмах долазимо на идеју да неко ко је богословствовао, претходно је морао да ступи у живи однос са Богом. Тај однос, дакако, долази посредством Светог Духа који нам се, преко благодатних дарова, непрекидно открива у Цркви. О овоме нам јасно сведочи стих Светог Писма: «... Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији све до краја земље.» ( Дап 1,8). Са овом констатацијом се слажу многин богословски умови различитих епоха. Реч је свакако о инспирацији (*). Када се апостол Павле у Другој посланици Тимотеју обраћа адресату, каже: «Све је писмо богонадахнуто...» ( 2. Тим 3,16).

О делатности Светога Духа кроз одабране личности обавештавају нас људи који су трудом успели да се вину до одређеног ступња познања ( идентификације). Под оваквим препознавањем подразумевамо богопознање у најужем смислу те речи. Говорећи о богопознању не можемо да изоставимо синергију ( сарадњу) личности са Духом, када као продукт имамо изражавање мисли најтешње повезане са Богом. Да би верно богословствовао, апостол Павле је морао да доживи свој личносни преображај, а итекако је постао богослов. Случај је и са свим галилејским рибарима (осталим апостоли), па све до дана данашњег. Путевима апостола крећу многи богослови читаве црквене трдиције, која је уистину веома опширна.

Сведоци Јеванђеља Христовог бивају орошени Духом. Међу њима чујемо за многе мученике, исповеднике, пророке, списатеље... пред свима је био само један циљ - проповед Јеванђеља Господњег, погледајмо одмах шта о томе казује апостол: «Јер ако проповедам Јеванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповедам Јеванђеље.» ( 1. Кор 9,16 ). Да ли су ти људи могли да говоре о Богу ако га претходно нису доживели сопственим бићем? Њихови текстови, беседе и мисли непобитно излазе из оствареног односа са Тројичним Богом.

Апостолска служба је танано повезана са пастирском, а из те службе корене црпи и епископска, презвитерска ( свештеничка )... Шта би то могло да значи? Каква је последица слободног избора таквог темпа живота?

На ова питања су нам одговорили највернији Христови следбеници - апостоли. Путеви апостола и богоносних отаца Цркве иду различитим правцима, али оно што их обједињује једнако је за све — Христос! - Путеви отаца су свакако путеви Господњи. Апостолском службом је одређен идентитет људи који слободно прихватају да сведоче Јеванђеље, спасоносну силу, како га именује апостол Павле ( Римљ 1,16 ). Једини ауторитет тих људи биле су речи Христове, Његова дела и у крајњој линији Његов земаљски живот. Христос је на земљу донео нешто ново, а то Његови апостоли нису увидели и препознали својом, људском логиком, која је кратковида. Све ово објашњавају речи Спаситеља упућене апостолу Петру: «Рече им Исус: а ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одг.оварајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.» (Мт 16, 15 - 17) .

- ( врх стране ) -

Пошто је у тварном свету зло израсло и нарасло до неслућених размера пустошећи људски род смрћу, са претњом да овај свет постане свет апсолутне одвојености човека од Бога, да се претвори у идолатријски и богоборни, то се сам Бог јавио у Сину своме, кроз кога је и векове створио. (1) Теофанија, јављање с више, о чему нам казују апостоли, апостолски ученици, оци и учитељи Цркве долази као пројекција љубави Божје према огреховљеном роду људском. Сведочанство о овоме налазимо код апостола Јована: «У томе се показа љубав Божја према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме.» ( 1. Јован 4,9 ). Бог се јавља у телу, и то никако не стаје у људску логику. Наша стварност је пад и грех, а Христос долази са једном другом силом, силом обожења.Ако се мало дубље позабавимо речима Христовим које Он упућује својим следбеницима закључићемо да су Га они прихватили искључиво у контексту вере. А, вера је за Павла ( ап.), основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. ( Јевр 11,1 ). Кроз веру ми Богу указујемо поверење, препуштамо се Његовој вољи, прихватамо спасење и живот вечни као крајњу последицу нашег живота у вери. Код апостола Павла читамо: «Јер шта каже писмо? И вјерова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност.» ( Римљ 4,3 ). Вера је увек и првенствено сусрет са Другим, обраћање Другоме, прихватање Њега као «пута, истине и живота», љубав према Њему и жеља за потпуним јединством са Њим: Не живим више ја, него живи у мени Христос ( Гал 2,20 ). С обзиром да је увек усмерена ка Другоме, вера је човеков излазак изван граница сопственог «Ја», коренита измена његовог односа првенствено са самим собом. У мери у којој је истинска, вера не може, а да не буде унутарња борба: Верујем, Господе, помози моме неверју.. (2) Појединцима је допуштено да и искуствено осете да је Христос заиста Васкрсли. Добар пример нам је апостол Тома. Али није неопходно да чулно доживимо да бисмо веровали.

Ако узмемо у разматрање делатност Светог Духа у Новом завету, сигурно да би требало да је повежемо са свим битнијим догађајима од Христовог Рођења па кроз Цркву до данас. Међутим, иако је Црква првих векова живела у Духу и од Духа, о Њему се у том периоду веома мало и шкрто пише. Може се рећи да је Пневматологија више укључена у обични и дневни црквени живот, него да је била предмет озбиљнијег истраживања и размишљања. (3)

Сарадња између трију Личности Свете Тројице примећује се кроз сва дешавања која је род људски видео и доживео, а корени те сарадње немају временски почетак ни крај. Долазе из вечности и сежу у вечност. Апостоли Христа нису исповедили за Месију овосветским знањима и сопственом мудрошћу, него бивају подстакнути Духом. Дело апостолских ученика на пољу богословља није у највећој мери продукт континуираног надовезивања на своје предходнике или пак врсног квалитета сопствене интелигенције, овде засигурно не смемо изоставити деловање Светог Духа. Примећујемо да је за савршавање било које Свете Тајне потребан призив Утешитеља. Према томе Дух Свети у икономији спасења никако није занемарљив. У Лукином Јеванђељу стоји навештање о посланству Духа Светога ученицима: « И ево, ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.» (**) ( Лк 24,49 ). У Личности Светог Духа доживљавамо Онога о коме Христос говори непосредно пре Вазнесења, често Га називајући разним именима: Утешитељ, Сила са висине, Дух Истине...

Поново ћемо се вратити на терен богопознања да бисмо видели шта је на ствари. Ако Светог Духа сагледавамо као неког ко конституише ( изграђује) Цркву, онда нам је јасно да је Он тај у чијој је моћи да спаја пропадљиво са Непропадљивим. Да би била Тело Хриспгово, Цркви је потребна сарадња Светога Духа, што значи, потребно јој је наше личносно утеловљење. Тело Христово не може постојати без Светога Духа, који ствара Његове удове ( = чланове ). (4) Христос је дошао на земљу да би природи вратио назначење, да је угради у Цркву, у смислу претходно успостављене заједнице са Богом која је прекинута човековим падом. Имајмо увек на уму чињеницу да је свет створен да би био Црква! Дело спасења јесте у домену Свете Тројице, то засигурно није дело појединца. Све што се дешава у Светој Тројици бива саборно и такав концепт нам је и Христос оставио. Модел љубави и међусобне сарадње доведене до идеалности могућ је само у Ономе ко је Савршен. Однос Оца и Сина и Светога Духа је прототип начина постојања каквим ћемо живети у вечности, а Црква је амбијент у коме можемо да наслућујемо вечна блаженства.

- ( врх стране ) -

Све ово значи да бисмо богословље, а оно у себи садржи и ишчекивање будућих догађаја, требало да истражујемо у оквиру Цркве, односно у Светој Евхаристији - Литургији. Литургија није постављање на сцену невидљивог. Она је актуелизација онога што се дало видети. Божје присуство је уписано у људску историју. Евхаристија коју је Христос славио уочи Свог страдања, јесте обред јеврејског Васкрса ( Пасхе ). Исус Месија, дао је том слављењу један нови смисао, једну вечну цену, у мери у којој се Он идентификовао са Јагњетом дарованим за спас целог света. (5) Моменат ишчекивања смештен је у окриље Литургије. Ишчекивање Царства Христовог је био догађај који је инспирисао Цркву првих векова на окупљање. Данас је то у великој мери занемарено. Избледело је «Маран ата» ( Дођи Господе ), првих векова хришћанства. Атанасијевски речено, савремени свет хода путем небића и непостојања, измишљајући непостојеће вредности и све већи број идола којима се клања и служи. (6) Последице тога данас су нам толико очигледне! Када се окупљамо на Евхаристијску службу ми објављујемо Други Христов долазак, Дан Господњи. Литургија јесте за нас моменат вечности присутан овде на земљи. Насушна потреба из које све извире и у коју све увире, враћа се.

Апостол Павле у својим текстовима непрестано опомиње на промену философије живота. То је превасходна потреба свеколике творевине. «Како, дакле, примисте Исуса Господа, тако у Њему и живите.» ( Кол 2,6 ). Где је Литургија онде је и Христос присутан, у заједници народа окупљеног око епископа. О томе нам сведочи Свети Игнатије Богоносац у својим посланицама. 1. Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештепству као Апостопима, а ђаконе поштујте као Божју заповест. Нека нико без епископа не ради било шта што се одпоси на Цркеу. Она Евхаристија ( = Литургија) нека се сматра сигурном која је под епископом ( = коју врши епископ ), или ако коме он дозволи. 2. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа ( = сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна ( = католичанска) Црква. Нцје дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе ( = вечере љубави ) савршавати, него оно што он одобри то је и Богу угодно - да ( вам ) све што чините буде сигурио и поуздано. (7) Када тражимо кључ за решавање проблема присуства Господњег у историји, налазимо га засигурно у саборности оних искрених боготражитеља, сабраних око горе поменутог епископа. Епицентар догађаја чекања Другог доласка Христовог јесте сабрање верног народа. Ако то пренебрегнемо Христос иас неће препознати као своје, за Њега ћемо бити туђинци.

Ствари о којима разматра Теологија подпадају под домен оних наука које се не могу заокружити.Односно пре ће да је срж теологије «продирање» у Божју мистику, коју је још Св. Дионисије Ареопагит окарактерисао као Божапски примрак. Управо тако божански Вартоломеј говори да је богословље и много и малено; и Еванђеље да је широко и велико, и опет скраћено. Мени се чини, схвативши то натприродно, да је Добри Узрок свега и многоречит и краткоречан и уједно безречан, као Онај за кога нема ни речи ни поимања, зато што је Он надсуштаствено изнад свега, и једино се неприкривено и истински јавља онима који превазилазе и све нечисто и све чисто, и надилазе свако усхођење свих светих врхова ( тј. Анђела), и остављају ( иза себе ) све божанске светлости и гласове и речи небеске, и «улазе у Примрак», где је заиста Онај који је са ону страну свега, као што веле речи ( Светог Писма ) ( 2. Мојс 20,19 - 21 и 19,9 ) (9) Зато се богословље, изучавање Теологије нама даје, и од неизмерне битности за даље напредовање јесте молитва. Наше је да непрестано тражимо и трагамо, да испитујемо писма, остало је у Божјој вољи хоће ли да нам открије.

Могло би се слободно рећи да је Теологија опсесивна ствар сваког богослова. Човек се «рукополаже» за такво дело. Богословствовање је дар Божји, а и призив за сваког члана Христове обитељи. Мислити о Богу подразумева и испуњавање Његових заповести које нам Црква излаже на један посебан начин. Црквени живот у себи садржи синтезу богослужбеног живота заједнице и приватног живота сваког од чланова Тела Христовог — Цркве. То бисмо могли да окарактеришемо као Етос Цркве. Ако себе истргнемо из контекста богослужења, мало тога ћемо допринети нашем спасењу, а богословље нас управо на то упућује. Потрага за Истином једнако је чежња за вечним животом.

Сви хришћански мислиоци били су обузети сећањем на будућност, на ствари које долазе. Смисао повезивања са будућим догађајима представља спону, односно даје валидност и истинитост богословској мисли. Сва знања треба да буду укорењена у Есхатону, како би добила своју праву димензију и значење. За нас је ово изузетно важно из разлога што Црква почива на тим догађајима, догађајима који следе у будућности. Оприсутњење тих дешавања утемељено је у богослужењу Цркве. Богослужење је веза са предстојећом стварношћу, поваскрсењском веку који је у мисли ране Цркве изражен вапајем «Дођи Господе». Богомудри апостол о томе пише на својеврстан начин: «Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру до краја чрвсто одржимо.» ( Јевр 3,14 ). Неизоставно је наше поверење у Васкрсење Господње и у том контексту апостол даље пише: « А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша.» ( 1. Кор 15,14)

Богословствовање као реч о Богу продукт је љубави и сведочи Љубав, док не дође. Стаза поплочана љубављу и учешћем у светом сабрању јесте тема Цркве и сврха њеног постојања, која води у Царство Христово. Све што не поседује Есхатолошки карактер, по стању ствари за нас не би требало да има водећу реч. Хришћани јесу житељи земље али је њихова отаџбина на небу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. И просто речено: што је душа у телу, то су хришћани у свету. Душа обитава у телу, али није од тела; и хришћани бораве у свету, али нису од света. Њих је Бог поставио на тако велико ( = узвишено ) место, да им је недозвољено одрећи се тога. (10) Зато све снаге треба концентрисати на усвајање горе поменутог Неба. У томе нам добру подршку дају и пост и молитва. Те две ствари могу се окарактерисати као стил хришћанског живота.

- ( врх стране ) -

Сетимо се речи Светога Писма које говоре о путу двојице ученика Христових у Емаус. Господ им се јавља и они га препознају ни у чему другом до у ломљењу хлеба. (11) Ни мало случајно! Ломљење хлеба је од суштинске важности за нас. То је Света Литургија, по томе ће се познати да смо Христови ученици, «Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер један је хљеб, једно сми тијело мпоги, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо.» ( 1. Кор 16 - 17 ). 1. Старајте се пак да се чешће састајете на Евхаристију ( = Литургију ) Божју и на славу. Јер, када се често окупљате на исто место ( = на сабрање ), силе Сатанине се ( тиме ) уништавају и његова се пагубност разара једнодушношћу ваше вере. 2. Ништа није боље од мира, којим се укида сваки рат небеских и земаљских. (12)

Примећујемо да се више пута у току читања сусрећемо са термином оци Цркве. Последица тога јесте сигурно њихов живи и искуствени доживљај науке Господње. Црква апостола и њихових ближих наследника и наравно хришћана раних векова у себи је имала одлично развијен осећај за заједницу, а без те заједнице, Евхаристијске, практично да Црква и не постоји. То бисмо могли да назовемо сурогатом Цркве, не осврћући се на појединце... И упркос многобројних тежњи да преовлада клерикализам, чега смо сведоци, а и протекле године су јемац, Црква се поново враћа на терен заједнице и обостраног служења, а не служења јединке. Павле нам недвосмислено оставља образац служења и битности сабрања:
«Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем... Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; Свима сам био све, да како год неке спасем.» ( 1. Кор 9,19-23 ). Док даље у истом контексту читамо: «( Страх велики бијаше на свима њима. ) А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко... И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца.» ( Дап 2,44 - 47 ).

Овакво схватање Евхаристије, у смислу горе наведеног, јесте последица искривљене Еклисиологије. А, Еклисиологија је условљена Црквом. Шта би значило то да је она условљена Црквом? Свети Кипријан Картагински јединство Цркве види у епископу. Па даље о томе овако пише: «Бискупство је једно. Појединац на њему има део јер има све. Црква је једна. Само се плодним умножавањем све више повећава с обзиром на мноштво као што сунце поседује многе зраке, али је свијетло једно и као што су на стаблу бројне гране, а ипак је једно дебло укоријењено снажиим коријеном. Када из једнога врела потеку разни потоци, у извору се чува једниство, премда се чини да се изобиље превеликога богатства расипа на прекобројиост. Одијели сунчану зраку од суица, јединство не допушта диобу свијетла. Сломи са стабла грану, сломљено неће моћи проклијати. Одвоји поток од врела, рукавац пресушује. Тако и Црква - засута Господњом свијетлошћу - распростире своје зраке по цијеломе свијету, а јединство се тијела не цијепа. Обиљем плодности шири своје гране по читавој земљи. Све то надаље грана потоке што широко теку. Уза све то, извор је један. Једно је врело. Једна је мајка богата плодним успјесима. Рађамо се из њезина крила, хранимо се њезиним млијеком и од њезина Духа живимо.» (13) На овај начин Свети схвата јединство Цркве и на веран начин преноси.

- ( врх стране ) -

Када бисмо читајући, размишљали складно мисли картагинског оца, разумели бисмо да је епископ тај око кога се Црква окупља, он возглављује Цркву и из такве структуре закључујемо да је Црква икона Царства Небеског. Евхаристијска структура, епископ окружен презвитерима, ђакони и народ Божји дају нам слику Царства, односно директно упућују на идентитет Цркве. Ако све ово сагледамо у светлу напред реченог видећемо да је идентитет Цркве укорењен у Есхатону. У том смеру се креће и мисао митрополита Зизјуласа, и код њега
налазимо следеће тезе. Митрополит Цркву посматра као део идентитета Христовог; Она је део Његовог личносног идентитета. Даље читамо: Црква, дакле, није ништа друго до само Царство Божје, које ће завладати са Другим доласком Христовим. Христос стоји насупрот Цркви, представља само «Ја» Цркве. А када говори о Евхаристији изражава се на следећи начин: Евхаристија се разликује од свих других служби и богослужења, јер у Светој Евхаристији Бог види Самога Свога Сина, а у Лицу Свога Сина све нас посматра као синове.  (14)

Постоје пар ствари које су параметри врлинског живота и тога се треба држати и не штедети себе. Узалуд је и цео свет задобити ако душу изгубимо, на то нас упућује Јеванђеље Христово. На тренутак ћемо направити кратак осврт на теорију Светог Максима Исповедника, где засигурно можемо доћи до импресивног закључивања. При том треба захвалити и Светом Дионисију Ареопагиту чије је погледе имао у виду Свети Отац. Из свог смирења Исповедник је тврдио да је Дионисије у своме делу «О Црквеној Јерархији», направио такав двиг да се Максим ограђује од тога да додаје или одузима ишта од овог списа. Светог Дионисија ословљава философом и учитељем мудрости. (15) Следствено томе Свети Максим у своме делу које је капитално у погледу тумачења Свете Литургије нама даје даље до знања: Да треба имати у виду да се наша реч сада неће бавити истим стварима нити ће ићи истим правцем као Свети Дионисије. Јер било би смело па чак и дрскост, и граничило би се са безумљем да се неко подухвати истих тема као и он...што је богонадахнуто откривено Духом једино њему самом. (16) Код Максима читамо: ... И помоћу напредовања у врлинама и дуговременим телесним трудољубљем и упражњавањем у Божанским стварима, ослободио (је ) себе од уза материје и фантазија које ова изазива. Отуда је заслужено имао ум обасјаван божанским зрацима те је могао непосредно да посматра оно што многи нису могли да виде. Реч му је била најтачнији тумач његових узвишених мисли, као огледало које није помрачавала мрља никакве страсти, и она је имала моћ да чисто исказује и предаје оно, што други нису били у стању ни да помисле. (17)

Потребно је овој теми још штошта додати, а можда и нешто одстранити, то је ствар критике, надамо се да је овај текст одржив. Говорити о богословљу и богословствовању захтева једну обимну студију. То је тема која нема дна. Овде се налазе само неке консеквенце које утичу на правилно поимање богословске науке. Пуно је говорено о томе, а ово је само једно виђење ствари. Наравно да је скромно знање и познавање ове области продукт ових редова, Теологија је ствар која се непрестано испитује и разоткрива, а у себи увек крије тајну. Тајна богословске науке јесте сакривена у Тројичном Богу, а Христос нам је кроз Себе открио један
део те Божанске тајне.

- ( врх стране ) -

(*) Овде се свакако мисли на благодатно дејство Духа које се остварује кроз богословски, односно богословско - аскетски дар, дар пророштва, језика и чињења разних чуда. Битан сведок утицаја Светог Духа кроз историјске тековине Цркве јесу бројни текстови, богато црквено Предање, а доследан пример нам остављају многобројна исцељења у име Исуса из Назарета. Сведочанство је Петрово ( ап.), које бива након Педесетнице, а бележи га апостол Лука ( види Дап 3,6).
(1) Јереј Жељко Р. Ђурић, Свет идола и васкрсење у Христу по Светом Атанасију Великом, Београд - Смедерево 2004. стр. 45.
(2) Протојереј Александар Шмеман, Евхаристија - Тајинство Царства, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2002. стр. 111.
(3) Bazilije Veliki, Duh Sveti, Sluzba Bozja, Makarska 1987. str. 21 i 22, ( Види даље на страни 22 напомену бр. 53 где се узима мисао Светог Григорија Нисијског о томе зашто је тако мало наука била базирана на истраживању делатности Св. Духа у историји првих векова Цркве ).
(**)На овом месту видимо да Спаситељ говори о обећању Очевом и о томе да ће их ( апостоле ), обући у силу са висине. Овде налазимо засигурно алузије на послање Духа Светога односно примање Духа и конституцију
Цркве.
(4)Митрополит Јовап Д. Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001. стр. 28 и 29. ( Митрополитова анализа Есхатолошког идентитета Цркве, где је по њему јако изражено присуство сабрања народа Божјег у Духу Светом око епископа).
(5) Жан Мари Лустиже, Божји Избор, Чачак, 2003. стр. 319.
(6) Јереј Жељко Р. Ђурић, Свет идола и васкрсење у Христу по Светом Атанасију Великом, Београд - Смедерево 2004. стр. 30.
(7)Дела апостолских ученика, (превод на српски еп. Захумско - Херцеговачки Атанасије ), Врњачка Бања - Требиње 1999. стр. 262.
(8)Јереј Жељко Р. Ђурић, Сотириолошке претпоставке учења Св. Атанасија Александријског о стварању света и
рађању Сина, Београд - Смедерево 2003. стр. 109.
(***)На овом месту о Светом Писму говоримо у контексту књиге која префињено повезује и одржава континуитет времена, односно поједине догађаје из прошлости пројектује данас у виду спасоносне истине. У том смислу касније ћемо га ословити животним педагогом.
(9)Св. Дионисије Ареопагит, О мистичком бословљу , Отачник, Врњачка Бања 1996. стр. 19.
(10)Дела апостолских ученика, (превод на српски еп. Захумско - Херцеговачки Атанасије), Врњачка Бања-Требиње 1999. стр. 416 и 417.
(11)Види Лк 24. глава, зачало 113. Пут двојице ученика у Емаус.
(12)Дела апостолских ученика, (превод на српски еп. Захумско - Херцеговачки Атанасије ), Врњачка Бања-Требиње 1999. стр. 238.
(13)Sv. Ciprijan : Jedinstvo Crkve, Euharistija, Molitva Gospodnja, Sluzba Bozja, Makarska 1987. god.. str. 108 i 109. (Oвде засигурно Свети Кипријан подразумева јединство Цркве у епископу ).
(14)Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Догматске теме, Беседа, Нови Сад 2001. стр. 350,351 и 353.
(15)Свети Максим Исповедник, Изабрана дела, Мистагогија, ( превод са грчког оригинала епископ рашко-призренски Артемије), Призрен 1997. стр. 167.
(16)Исто, стр. 166.
(17)Исто, стр. 167.

- ( врх стране )