Растко Б. Петковић

Са страхом Божјим приступите

Живимо у епохи прилично излечене и рехабилитоване народне свести. Дошло је време актуализовања литургијског, односно верско - црквеног живота. То време нам је донело и читав сплет питања и недоумица?! Отворена је једна дуго испитивана и никада закључена тема, а то је приступање Светој Чаши и причешћивање Светим Даровима.

Наизглед, ово неби трбало да представља нерешиви ребус, ако бисмо проблем посматрали кроз призму заједнице живих људи (личности), са живим Богом (извором личносног постојања), управо због тога што раздељивање Дарова није ствар индивидуе већ сабрања верних (лаика), око епископа, односно свештеника, као иконе Христове. Човек, створен и назначен за вечност (вечни живот), своју егзистенцију неоцпорно треба да црпи од Надвременог, односно Оног ко је створио време и простор, као помагала и лестве преко којих се успињемо до вечности.

"Једите од Њега сви... "-говори Господ, заповеда! Онај који себе даје на жртву за живот света, кроз своје Тело даје нам заједницу са Оцем и Светим Духом. Кроз Христово страдање на крсту, целокупна човечанска природа је партиципирала (учествовала), у страдању и ми на тај начин бивамо састрадалници Христови и исповедници. И као такви остајемо и по васкрсењу уколико одржимо заједницу са Живим Твотрцем на Светој Литургији. Самим тим што себе сврставамо у хришћане, имамо привилегију да носимо име Христово, али то није довољно, човек у себи трба да понесе читавог Христа, а то је једино могуће на Евхаристији кроз Свето Причешће. Ту неби трбало налазити различита правила и праксе, јер хришћанин је дужан да Христа увек и заувек носи у себи. О томе нам јасно сведоче и речи онога који страда за живот света : "Ко једе Тело моје и пије крв моју Ја сам у њему и он је у мени и има живот вечни!"- Да ли је потребан виши ауторитгт?!

Човек као потпуно слободно биће, живи непрестано изложен искушењима и греху,а самим тим и пропадању. Тим пре што пропада природа вапи за обновом , а обнавља је управо онај који самога себе предаде за живот света. Кроз једење Тела Господњег ми испуњавамо Његову заповест : "...А, ово чините у мој спомен!" Без имало философирања и компликовања, реално и логички долазимо до закључка да живот треба да црпимо из Извора Живота - Бога Логоса.

Након Вазнесења Господњег, долази други Утешите, Дух Истине који од Оца исходи и формира једну и саборну Истину, а то је Црква, са круном у Светој Литургији! Иако постоји у времену и простору, идентитет Цркве је у вечности, Есхатону, лицем у лице са Творцем и Спаситељем. Црква, заједница (Света Литургија), је истински предокушај Царства. Царство Небеско није ништа друго до загрљај (Љубав), творевине са Творцем, непрестано причешћивање од Живог Извора једном речју вечна Литургија, Евхаристија, благодарење.Причасници Христови одишу једним новим, обновљеним животом! Христос као Нови Адам, примивши човечанску природу, обнавља је по речима светог Оца : "Оно што је узето, то је и спашено", а самим тим обнавља и читаву природу, јер човек као највећа тајна је и носилац читаве природе (Свештеник), а доласком Христовим он постаје мали бог! Приношењем и учешћем на Светој Евхаристији ми чврсто одржавамо везу природе (творевине) и Личносног Творца (Бога)! Баш тако и гласи стих у тексту свете Литургије : "Тело Христово примите, извора бесмртнога окусите." То је печат наше вере, молитве, поста, то је врхунац нашега живота. По речима једног великог богослова нашег доба, оца Александра Шмемана : "Христос је дао нови живот, а не нову религију!!!"

Христос као жртвено Јагње даје себе за живот света да свако ко у њега верује не погине већ да има живот вечни. Поново се враћамо на човека и постављамо питање - Како што достојније приступити Светој Чаши? Христос је себе дао на жртву, а шта је са човеком, да ли он тек тако и било ко може да приступи и причести се? Христос и заједница у Телу стоји на врху и када би сви и у највишем нивоу били одушевљени Христом, неби било никаквих проблема! Управо због тог стања људске природе, подложне паду , Господ упозорава : "Стражите!" Страшна је заблуда ако мислимо да ће пост на води од седам или више дана, два или три пута годишње да нас очисти и удостоји - идеала сваког хришћанина - живота у Христу и по Јеванђељу! Пост добија своју пуну форму само кроз Евхаристију, као и читав наш живот. Ово је само по себи врло крупна и дискутабилна тема! Зар је довољно бити хришћанин и понети Христа у Себи два, три и четри пута годишње?! Због чега Христос страда, претрпевши толике муке на крсту? - Да бисмо му ми врата себе и своје душе отворили пар пута годишње?! Свеблаги Господ на свакој Литургији куца и тражи да се сједини са нама, најприсније и најреалније. Зато свакога дана и часа треба да бдимо над собом и својим делима, испуњавајући Црквене уредбе и животом у Љубави (истинској), према ближњима и непрестаним покајањем. Изграђујући своју личност за Христа, јер Христос каже : "Ви нисте од света, него вас ја изабрах од света..." Ми на првом месту треба да растемо у меру раста висине Христове, како каже апостол Павле. Приоритет нам је по речима истог Богоносног мужа да не живимо ми него Христос у нама!

Од нас се тражи и наша је дужност да озбиљно, смело и истински приступамо Светој Чаши, да би нам Она била на спасење и живот вечни, а не на суд и на осуду. Поучени сведочанствима преподобних и Богоносних отаца, из врло опширне и примерима неисцрпне Црквене традиције, потрудимо се и ми да саборно живимо у Истини и Јеванђељем преданим нама од Христа Исуса. Не сметнимо никада са ума да Бог није неко имагинарно биће, већ наш Отац препун Љубави и праштања, милости и доброте и као таквом му се и обраћајмо и живимо Њиме јер ћемо једино тако живети вечно као причастници непролазног Царства Божјег.

- ( врх стране )